Većina djece odrastaju upijajući poruke iz bajki. Namerno ne kažem "mudrosti" iz bajki jer nije baš sve mudro u bajkama. Njihova osnovna poruka je dobronamerna.
Za sve neželjene događaje, indirektno nam poručuju bajke, postoji rešenje. Ne treba se unapred predavati. Na taj način, čitajući bajku nevinom, prijemčljivom dečjem umu, razvijamo kod dece optimistički stav prema životu. Za to su bajke dobre. Ali ima bajkovitih priča koje razvijaju pasivnost i nerealan odnos prema stvarnosti i životu. Njihove su poruke da samo treba čekati, ako treba i sto godina, kao u bajci Trnova ružica, kada će doći hrabri, vrli princ i probuditi uspavanog anđela. I Snežana je prilično nezrela za svojih sedamnaest, osamnaest godina, kad je zla maćeha zavlači na raznorazne načine. Da nije bilo, opet hrabrog i vrlog princa, ni bi se probudila ni za sto godina. Ove ironične tonove namerno ističem da ukažem na nezdrave poruke bajki koje čitamo našoj deci. Mi ih serviramo bez kritičkog pristupa, ne razmišljajući kako se njihov sadržaj odražava na shvatanje dece. Ne valja, uopšte ne valja kada decu vaspitavamo sa konfliktom između stvarnosti i našeg ideala stavrnosti. Time trasiramo put za hroničan sukob sa realnošću.Deca, na taj način odrastaju stalno isčekujući da neko drugi umesto njih popravi ono što ne valja u surovoj zbilji.
U detinjstvu sve počinje
Mnogi roditelji, kao prinčevi i dobre vile iz bajki, ispunjavaju sve želje i očekivanja svoje dece. To je demonstracija njihove bezrezervne ljubavi. Ali, postaje groteskno kada dete nastavlja da odrasta bez osećaja odgovornosti i bez lične obaveze da samo kreira stvarnost da bi zadovoljilo neke svoje potrebe. Na izrastu od jedne-dve godine dete spontano izražava potrebu za samostalnošću. Ne želi da ga majka hrani kašikom, želi samo da ovlada kašikom. Hoće samo da obuje čarape ili da zaveže pertle na obući. Malo dete hoće samo uz i niz stapenice. Deca vole iskušavanje svojih sposobnosti sve do onog momenta dok se vaspitavanje ne uplete u njegov svet. Nervira nas ako naš anđelak prospe jelo iz kašike po divno uštirkanom stolnjaku, pa mu ne dozvoljavamo da samostalno jede. Napraviće nam posao. Drugom prilikom, kad malo poodraste i ujutru krene u vrtić i hoće lično da zaveže pertle, mi baš tada kasnimo na posao pa nemamo vremena i strpljenja da sačekamo "autonomno vezivanje pertli".Sličan model važi i za mnoge druge situacije kada dete poželi da izrazi sebe, da iskuša sebe ili da se samopotvrdi. Roditelji, iz raznih praktičnih razloga sve više i sve češće na sebe preuzimaju obavezu da nešto učine umesto dece. I ne samo da učine. Oni, pre nego što dete izrazi svoje mišljenje, umesto deteta iskažu dečje mišljenje. Ako dete ima određeno osećanje u datom trenutku i mestu, roditelj ne priznaje baš takvo osećanje i sugeriše neko drugo. Kada to postane svakodnevni stil komunikacije na relaciji dete-roditelji dete postaje ličnost koja se sudara sa realnim izazovima svakodnevnog života.
Pre skoro sto godina Frojd je govorio da je dete otac odraslog čoveka. To znači da se najvažnije crte ličnosti formiraju u toku prvih sedam, osam godina života kroz njegovu interakciju sa porodicom i društvom. Nije morao da nam to saopštava. Svi mi u zrelom dobu osećamo tu istinu. U svojoj ličnosti smo isti kao kad smo bili deca iako su prošle mnoge godine i decenije. Neko je bio lenj i ostao lenj. Neko drugi je uvek bio bojažljiv, a i kasnije je "strahinja" u životu. Kao dete bio sam borac i optimista, a takav sam i sada. Dođe pomalo obeshrabrujuće kako se čovek, kad odraste sporo ili nikako ne menja uprkos svim nadanjima i očekivanjima od sebe i okoline. Vaspitavanje često to nije. Više liči na dresuru, čije su odlike bespogovornost i manipulacija. Vaspitavanjem se formiraju fundamentalne crte ličnosti, između ostalih samostalnost (nezavisnost) i
nesamostalnost (zavisnost). Od njih zavisi efikasnost i zadovoljstvo u životu. Ako ne formiramo samostalnost u ponašanju i radu u čoveku dok je dete, trasirali smo životni put neuspeha i patnje.
Polazak u školu je prva pozornica na kojoj se pokazuje kako smo do sedme godine vaspitavali svoju decu. Škola je veliki izazov života prema detetu, jer prvi put život zahteva od deteta samostalnost i osećaj odgovornosti. U prvom razredu se vrlo brzo pokaže koje dete ima veći osećaj odgovornosti za ispunjavanje zahteva koje pred njega postavlja škola, učitelj i roditelji, a koje dete to ima u smanjenoj meri. Retko, ali se dešava da neka deca u sedmoj godini imaju osećaj odgovornosti kao petogodišnjaci ili čak mlađa deca. Svi ti ishodi govore kako smo se odnosili u periodu odrastanja prema deci. Ako vaše dete do sedme godine nije steklo jak osećaj odgovornosti ono će pri polasku u školu pokazivati nesigurnost i opiraće se zahtevima da ispuni zadatke. Trenutak opiranja obavezama je raskrsnica na kojoj mnogi roditelji ostanu zbunjeni i ne znaju kako i kuda dalje. Nije da odustaju, mada ima i takvih. Većina insistiraju, pomažu, mole, viču i prisiljavaju. Ponekad pokušavaju i sa lepim, ali uglavnom vaspitavanje za školu postaje prisila. Izgraditi u detetu dispoziciju za ličnu odgovornost je imperativ. To moramo postići ako želimo imati jednog dana zrelo, samostalno, za život spremno biće.
Kako sejemo, tako žanjemo
Dakle, škola dođe, pre svega kao pozornica, poligon na kome vežbamo i pripremamo decu da budu zreli ljudi. Zbog tog cilja ne treba odustajati od razvijanja crta ličnosti koje čine samostalnu individuu. Čak je dobro što postoji škola kao pozornica za vaspitavanje. Bez pozornice ne bismo mogli pripremiti dete za veliku predstavu života. Mnogi roditelji svoju decu svakodnevno smeštaju u publiku dok oni izvode umesto njih sve role na pozornici života. Time ih direktno dovode u poziciju junaka iz bajki koji se kasnije nikako ne uklapaju u istinite priče što ih život piše. Na taj način deca bivaju uskraćivana za lično iskustvo u doživljavanju svih čari života. Kada ih život pozove na učešće, kada postavi pred njih neki svoj izazov nenaviknuta deca odustaju od učešća. Ona bi radije da odustanu od izazova jer zbog smanjene količine iskustva postaju nesamopouzdana da se mogu uhvatiti u koštac sa onim što život od njih zahteva. Vi ne možete uliti samopouzdanje u nesamopouzdanu osobu nikakvim čarobnim štapićem. Dobre i zle vile postoje samo u bajkama i mašti sanjara. Uzalud se oslanjamo na očekivanja da će doći i udahnuti nam neku sposobnost i vrlinu. Nesamopouzdanje se ničim ne leči.Nesamopouzdanje se prevazilazi isključivo samopouzdanjem. A samopouzdanje se stiče isključivo iskustvom da smo nešto preduzeli, da smo u nečem istrajavali i da smo, zahvaljujući svom trudu nešto postigli. Podsetite se, zar svaki put kad nešto uradite sebi i drugim korisno, ne osetite izvesnu dozu zadovoljstva sobom i samopoštovanja? To što ste uradili vam makar za mrvicu osnaži samopouzdanje. Tako i deca izgrađuju samopouzdanje i samostalnost isključivo kroz rad bez odustajanja. Nesamopouzdane osobe lako odustaju. Dok su deca, pogotovo. Jedna drevna, kineska poslovica kaže: Ako neko nešto uspije iz prvog pokušaja, a vi ne možete, probajte deset puta;ako neko nešto uspije iz deset puta, a vi ne možete, probajte sto puta;ako neko uspije nešto iz sto puta, a vi ne možete, probajte hiljadu puta. Poenta je da ne odustajete. Svaki put kada odustanete vi ste za jedan stepen više umanjili svoje samopouzdanje i samopoštovanje.
Nemojte dozvoliti svojoj deci da odustaju od svojih obaveza, pa i od školskih obaveza. Ne zbog predmeta kojim se dete bavi i ne zbog ocena, već zbog crta ličnosti koju treba razviti za ceo život. Nekako smo skloni da olako uspešne ljude proglasimo muvatorima, maminim i tatinim sinovima, lopovima i miljenicima boga sreće. Retko pomislimo i kažemo, taj je uspešan zato što je miljenik boga rada. On je celog sebe posvetio radu i cilju. Zato je uspeo. Za rad i pamet skoro niko se ne otima. Za pamet se kaže da je najpravednije raspoređena vrednost u životu. Svako misli da je za sebe ima dovoljno. I za rad se mnogi ne otimaju. To je zato što su nesamopouzdani ljudi hronično odustajali od rada i razvili crtu ličnosti za koju svakodnevno kažemo da je lenjost. Lenjost je samo površinska osobina ličnosti. Ona se hrani nesamopouzdanjem i nesamopoštovanjem. Klice gubitnika u životu začinju se od rođenja. Na uzrastu od sedam do deset godina one se prilično formiraju i prerastu u biljku neuspeha ako odustajemo i čekamo da neko drugi umesto nas misli, oseća i čini.
Lazić Srećko, psiholog
